Poljubac mora slikara Sava Pavlovića

Zapisi o trajanju – retrospektivna izložba u Petrovcu od 22. avgusta do 22. septembra 2019. povodom pedeset godina umjetničkog stvaralaštva. Piše Jelica Roćenović.

Foto: PrintScreen

POLJUBAC MORA SLIKARA SAVA PAVLOVIĆA

Septembarsko podne u Petrovcu tiho kao sreća. Stižem pred svečano zatvaranje izložbe Save Pavlovića (Bar, 1947). Mnogobrojne goste, kritičare, istoričare umetnosti, turiste i sugrađane umetnik dočekuje na vratima galerije „Crvena komuna“. Predstavljam se i kažem s osmehom „Napravila bih priču s vama, ako dozvoli Branka“.

Prihvatajući šalu on pita „Zašto, Branka“? „Prijateljstvo i ljubav su iznad svakog posla“ odgovaram. Slikareva supruga Branka davala je ton kulturnom životu Južnog primorja, Srbije i Crne Gore, i te večeri među gostima, koji su do poslednjeg mesta ispunili galerijski prostor, blistala otmenim držanjem, dok je Savo na sve pohvale izrečene te večeri odgovorio rečenicom: „Nisam želeo da odem odavde“.

Kad se drugi put pojavih u galeriji, rekoh Savi da me je na svečanosti nasmejalo podsmevanje paštrovskih baba njegovim prvim crtežima koje su dečaku s litice dovikivale: „Biće slika ljepša, pomoči je u more“.

– Kad sam završio studije dvoumio sam se da li da ostanem u Beogradu ili da se vratim na svoju đedovinu. Ovdje sam na svome, rodio sam se tu i odlučio da ovdje organizujem život kako ja hoću.

U mom selu, u Rijeci Crnojevića rastao sam s normalnim svijetom i tu je moja postojbina. Bio sam okružen majkom, tetkama, babama i sve su one smatrale da se ja bavim nekim stvarima koje su njima bile malo čudne, a kad su počele da prate to što radim uključile su se najpre na duhovit a zatim ozbiljan način te bi govorile:

„Ovo je uspjelo“, „Ovo nije“. To su bile moje starice koje su me podsticale na počecima stvaralaštva. Bilo im je interesantno da gledaju kako ja slikam akvarel, voda šeta po papiru i kako ja to kontrolišem.

Setih se antičkog filosofa da voda kao najvažnija stvar na svetu nema cenu i rekoh Savi da je Bog bio darežljiv kad je stvarao ovaj primorski pejsaž koji će ga inspirisati da najradije slika akvarele. Ne naziva se slučajno slikarem Mediterana.

Kako ste otkrivali more od detinjstva do umetničkog izbora, slikanja podvodnog sveta mora?

– Postavili ste mi dobro pitanje. Ne može biti istinit doživljaj mora kad se dođe nekoliko dana na ljetovanje. Ja cijele godine praktično živim s morem. More je sastavni dio moga bića i zimi i ljeti i s jeseni. Ono nije samo primamljivo već i surovo.

Ronio sam u morske dubine da bih na svojim platnima i papirima prenosio detalje koje sam tih dana zapažao. Ljudi zamišljaju da je more plavo s jedrilicama.

Nešto drugo je more. Jedan divan slikar iz Makarske, Anton Gojak, u Veneciji je završio Likovnu akademiju, kad sam bio na petoj godini umetničke škole u Sarajevu, imao je veliku izložbu mediteranskih pejsaža, i ja mu postavim pitanje: „Dobro, maestro, zašto je vama ovo more olovno?“

A on kaže: „Ovaj ribar što ide da ulovi kilo ribe da bi je prodao i prehranio djecu drugačije gleda na more nego ovaj kupač što dolazi da se kupa“. Imao je neku svoju paletu baš za taj Mediteran od koga se živelo i hranila porodica. Nije isto doći na more kao turista da bi se uživalo u ljepotama. Gajek je slikao površinu i krajolik, a ja sam se zanimao dubinom i tamom mora. Meni je i dalje ostao inspiracija taj podvodni svijet i njegova dubina, taj svijet tišine, mirna harmonija gde se tačno zna red. Gledao sam jastoge i rakove, a čim izronim na površinu vidim neku drugu stvarnost.

Biografija Sava Pavlovića zanimljiva je potraga za smislom čovekovog života i umetničkog stvaranja i predstavlja neobičan stvaralački krug od Reževića preko Sarajeva, Rijeke, Beograda i ponovo rodnih Reževića. Pitam ga kako je kao primorac doživeo Sarajevo i grad različitih nacija i religija?

– Kako sam izabrao Sarajevo? U Herceg Novom je postojala vrhunska umetnička škola, ali kad sam hteo da je upišem, bila je pred zatvaranjem i nisu primali nove đake. Onda sam otišao u Sarajevo.

Gorko sam plakao jer sam se otuđio od kuće, prvi put vidim tramvaj, džamiju, trebalo mi je godinu-dvije da se priviknem na grad. Nastavu smo imali cijeli dan, prije podne praktičan rad, popodne teoriju, a večernji akt od sedam do devet uveče, jedino smo subotom i nedeljom bili slobodni. Niko te tada (1964–1969) nije pitao ni ko si ni šta si, šetao sam se kao pravoslavac po Baš-čaršiji, stekao mnogo dobrih prijatelja, na žalost, mnogi su otišli u inostranstvo, od njih su postali uspešni Ratko Lalić u Beogradu i Ivica Šiško u Zagrebu. Slikarstvo mi je predavala izvanredna Mica Todorović, Boro Aleksić, akt, da ne nabrajam, imao sam sjajne profesore od kojih sam mnogo naučio. U Beogradu sam kasnije želeo da upišem Likovnu akademiju. Primili su mi radove, ali je jedan student po političkoj liniji primljen kao „nesvrstani“. Da ne bih izgubio godinu upisao sam Višu pedagošku školu u Beogradu, a zatim, kad su mi javili da je osnovan Fakultet za likovni odgoj u Labinu, na Rijeci, na kome je akvarel predavao venecijanski profesor De Pape, u okviru Zagrebačkog sveučilišta, otišao sam i tamo diplomirao.

O svom stvaralčkom radu dugom pola veka Savo Pavlović govori bez oholosti, smireno kao čovek siguran u sebe, ronilac među umetnicima, lovac i posmatrač podvodnog sveta mora, izložen burama i suncu, kuvar iz hobija. Kad se popesmo stepeništem na sprat petrovačke galerije, slikara zaokupljenog morem i njegovim dubinama kao umetničkom temom, otkrivam kao dobrog portretistu. Bila sam impresionirana portretima koje je radio tokom svoje prve stvaralačke faze, osobito s dva portreta đeda Andrije, jedan rađen mrkim, a drugi bordo krejonom.

– Bio je interesantna ličnost. Veliki deo vremena je proveo u Americi, a kad se vratio radio je ovde u vodenici kao mlinar. To je bio početak moga slikanja porteta akvarelom, vidite, na jednom portretu đed je svečano obučen dostojanstven gospodin, na kome dominiraju okeri, zelenožuta i jedna mala ljubičasta nijansa, na drugom portretu vidi se čovek smirenog pogleda s mlinarskom kapom.

Ugljem ili krejonom su tehnike kojima sam ih radio. Ne samo portret jedne devojke moj sagovornik je naslikao pikasovski, jednim potezom. I zagledana u portretisane likove nisam mogla da shvatim zašto se umetnik takvog dara i senzibiliteta u jednom času odlučio na radikalan zaokret u pogledu likovnog izraza? Sliku „Novi mlin“, sišavši u prizemlje galerije, urađenu temperom na lesonitu, doživeh, iznenađena, kao novu metafiziku, promenu pravca umetničkog stvaranja. Pejsaž naslikan nijansama svetlozelene, s nekim skalinama, simbolom puta ka beskraju.

Sava poče tišim glasom da objašnjava promenu: ako umetnik želi da ide dalje, mora da napreduje, mora da izabere paletu po kojoj će biti prepoznatljiv. Leti je slikajući portrete dobro zarađivao i mogao od toga, reče, da lepo živi i kao student. Odjednom je portrete i aktove napustio kad mu je srušena kuća u Reževićima, a sutradan, posle zemljotresa, kiša je pala i uništila sve mape, akvarele iz Mostara, Počitelja, s Baš-čaršije.

– Nemoguće je ponoviti trenutak. Znate li šta se dogodilo sa slikom „Novi mlin“? Zub vremena je učinio svoje, boje su otpadale stvarajući nove strukture koje sliku čine interesantnijom. Fino ste primetili skaline, murvu. Kroz ovaj tamni otvor na mlinu tekla je voda. Ali šta je kod ove slike značajno? Odakle dolazi svjetlost? Malo se probija s istoka, ali da li primećujete da je kamen osvijetljen? Stablo murve s jednom smeđom kosinom u zelenilu pejsaža naslikao sam da bih dao perspektivu čitavom tom prostoru.

Na nekoliko pejsaža naslikanih akrilnim bojama zapaža se početak Pavlovićeve sklonosti ka modernom izrazu. Posmatrač će razumeti njegovu potrebu da se vrati rodnom domu kad se nađe pred prekrasnim „Motivom iz Reževića“ (1968).

– Sve motive sam nalazio u blizini moje kuće. Nisam mnogo lutao, sve mi je bilo pod rukom. To je faza gde sam slikao pod uticajem impresionista.

Odjednom zapanjena zaustavih dah pred fantastičnim prizorom: veliko morsko jaje se ljuljalo na površini mora? Nelogična, eristička slika? Misao o nevidljivom? Pitanja univerzalija oduvek su bila povezana s imaginacijom. Za razliku od novih filozofa, preterana mašta plašila je antičke mislioce.

Da li je to filosofska metafora?

– Da, naslikao sam seriju morskih jaja. Ovo je od lepeze ljubičastih, oranž, crvene, ciklama, zelene s okerima, ružičaste, crne, silna paleta je tu, a pozadina žarka sa svijetlim okerom. A šta to znači? Jaje je simbol života.

Prelazeći pogledom sa slike na lice umetnika shvatih da postoje neizrecivi odgovori. Samo slikar morskih dubina može da naslika zagrljaj (Embrasse), na način kako ga je doživeo maestro iz Reževića. Smejem se dok mi objašnjava zagrljaj dve morske krabe. Kleštima. Naslikao ih je ljubičastom, zelenom i jednom crvenom bojom Pompeje. Primećujem da je na pojedinim umetnkovim slikama more potpuno crno?

– Želeo sam svemu što se vezuje za zagrljaj na platnu da dam suprotnu nijansu. Jastog, takođe stanovnik mora, preko dana spava a po mesečini kreće u lov, rekoh, savršena Savova slika.

Zanimljivo mi je njegovo objašnjenje. Pažljivo slušam.

– To je jedan slobodan jastog koga sam ja u kompoziciji malo razbio i dao u jednoj crvenoj pompejanskoj koju sam dobio miješajući oker i karmin. Dno je tamno. Jastogu sam dodao i dva crvena roga. Dve jarkocrvene linije na kosini udesno ka beskonačnosti? Možda dve linije krvi preko neba?

– Jeste.

Znate li Eshilovu misao „Ništa strahotnije od čoveka”?

Tišina dočeka moje reči, zatim će lagano:

– E, da.

Savo Pavlović je imao sreće da se rodi u Reževićima, upozna velike gradove, završi studije umetnosti, vidi svetske muzeje i hrabrosti da se vrati, slika dobre portrete, napusti tradicionalni izraz i nađe sebe u brzom ekspresionističkom potezu slikanja vodom I pigmentom. Priča, dok je bio mlađi, po ceo dan je provodio na moru, bavio se podvodnim ribolovom i taj svet nedostupan drugima bio je njegov svet, njegov muzej i galerija.

Pitam ga zašto je napustio uljanu sliku?

– Dobro pitanje. Po temperamentu sam eksplozivan i brz. Akvarel je tehnika koja zahteva duhovnu radoznalost da se u najkraćem vremenu sazna rezultat umetničkog rada. Uljane slike sam radio sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog vijeka, onda sam prešao na akrilik, a s akrilika na akvarel.

Kad se bavite jednom tehnikom ne možete istovremeno da radite i ulje i temperu. Onda je akvarel postao likovni izraz mog duha, temperamenta.

Jedno od najzagonetnijih dela koje sam videla na retrospektivi Sava Pavlovića u Petrovcu slikar je nazvao „Vrša”. Da li je to vrša Kontinenta, ili, vrša mora? Umetnik me pogleda ispod naočari i odgovori:

– Slici sam dao taj naziv zbog zarobljenih elemenata. Ludi je vihor, rekoh, ova vaša vrša od umbra, zelenih, žutih, braon boja. Ne bih želela da se nađem u ovoj šarenoj priči, na buri šibana munjama i gromovima. Odista, može biti opasno doći na more?

– Da sam vas upoznao ranije dao bih slici naziv „Šarena priča”. Bolji je naziv nego „Vrša”.

Nastavljam šetnju s maestrom i gledam njegove ljubičasto plave, braon bele ribe, sveže mediteransko voće slikano malo sezanovski, no Savo svakoj slici daje svoju boju. Jedan od novijih ciklusa akvarela nazvao je „Wale” (u katalogu ispisan kurzivom), kažem, može imati biblijsku simboliku?

– Vale ili uvala, kako ko zove, nije uvala već mali zaklon od nevremena za barke i ribare da se u toj uvali sačuvaju. Vale je mala peščana plaža između stijena gdje se dešava strujanje vjetrova. Mi primorci kažemo mirno more, kalma bonaca, onda ide jedan burin, bura, koja po tom mirnom moru pravi neke tamne, plave pruge, puteve.

To je mene inspirisalo da napravim preko sto slika inspirisanih igrama svetlosti i tame na površini mora. Tamno plava boja koju donosi burin, vjetar, okružen nekim pejzažom.

Slikar Reževića voli jarke boje, oboji purpurom smokve, ružičastim školjke, braon bojom ribe, crnim ptice koje prate bele glisere, nebo narandžastim i žutim. Vidim da je njegova misao o čoveku osenčena?

– Otkako sam počeo da slikam pri srcu su mi žuta, plava i crvena, oker, crvena manje. Crnu sam koristio samo za borduru, da izvučem neki crtež. Plava mi je zamenjivala sve plave boje. Ima na mojim slikama kobaltno plave, ultramarine plave, parisko plave, volim igru plavih boja, oranž, žute. To su moje boje bez kojih ni dan danas ne mogu da slikam. Ne volim da miješam boje jer je boja sama za sebe simbol. Volim žutu. Bojom se ne slika, ona je samo sredstvo koje je pri ruci da ono što ste zamislili u duši izrazite. Slika se dušom. Slika se impulsom. Potezom. To je način reagovanja. Čim umetnik reaguje iz mozga – negdje je pogriješio.

Kad su glumca Žana Gabena pitali kako uspeva da tako sjajno glumi, odgovorio je: „Ja ne glumim, ja reagujem”. Van Gog je bio najbolji kad je bio u duševnoj krizi i slikao baštu bolnice. Umetnik može da sedi za štafelajem i slika mesecima, ali to je zanat.

Tek kad sedoh s maestrom na dve stolice okrenute prema Katiču i Svetoj nedelji u prizemlju galerije, kroz otvorena vrata primetih da je more dok smo razgovarali o slikama promenilo boju. Posivelo nebo, duva jugo, počinje jesen. Nije mi međutim promaklo da su svetloplave slike s izložbe „Jutarnji lov” i „Zima na moru” sklonjene? Zašto baš te dve plave slike koje zapazih prethodnog dana? Neko reče da je počela da se postavlja neka nova izložba.

– Jedna je „Mirno jutro”, ogromna crna mreža bačena u more puna ribe, oblačno nebo, u pozadini ostrvce kod nas u Petrovcu, bonaca. Mrežu sam stilizovao, nagovestio bogat lov, razne vrste riba, algi, morskih ježeva i korala, sve što mreža nosi sa sobom.

Opet ću podsetiti na profesora Gojaka. Na njegovoj slici, mjesec maj, procvetala žukva, a on ispod nje napisao „Koza”. Pitam ga „Maestro, a gdje je koza”? A on će „A, tu je negdje, u tom žbunju”. E, i ribari su tu negdje.

Na drugoj slici „Zima na moru” napravio sam jednu atmosferu... Rekoh da je na slici „Zime na moru” liniju poluostrva naslikao u obliku oštre strele koja prolazi kroz srce granja.

– Može čovek da gleda zimu i da mašta.

Slikari vole mimikriju, pomislih. Kao pravi kralj primorja Savo Pavlović se ne predstavlja kao kralj već kao kuvar. Svesna da sam razgovarala s majstorom koji je išao daleko ispred svog vremena, podsetih ga na reči Marina Ivanovića, profesora istorije umetnosti Univerziteta u Dubrovniku, na svečanom zatvaranju slikareve retrospektive u Petrovcu:

„Nije najvažnija priča o umetniku koju kritičari pričaju, nego ono što on kaže o svom delu”.

– Dobro me je pročitao Marin!

Jelica ROĆENOVIĆ