Radost života na slikama Voja Stanića

Piše novinarka Jelica Roćenović.

Foto: printscreen

MOLITVA ČOVEKA POD ZVEZDOM

U vreme kada čitava njegova generacija žudi od ode u neki od evropskih centara, slikar Vojislav - Vojo Stanić odlučuje da ostane u svom Herceg Novom.

Čekajući ga u kafeu »Dodo« pored njegove kuće, oko osam sati izjutra, shvatam da je veliki maestro odista napravio pravi izbor. Ovaj čudesni doživljaj svetlosti i lepote ničim se ne može zameniti.

Zagledanoj u plavu liniju beskraja, pada mi na um Crnjanski.

Pisac koji je u mladosti toliko putovao, pod starost, u Londonu, pitao se otkud tolika lakomislenost sa kojom mladi odlaze u daljinu, kad su od »putnika« srećniji oni koji nikad ne prekorače prag svog doma. Oni, reče Crnjanski, »ostvare nešto u životu«. Otmenom gospodinu svetlog pogleda kažem svoje ime i pohvalu za mudar izbor da pulsiranje grada ili izlazak barkom na more u svitanje snagom svoje imaginacije pretvara u sjaj slike.

»Da, ovde još postoje ljudi sa kojima se živi prirodno«, smirenim i odmerenim glasom čoveka od duha odgovara Vojo Stanić, objašnjavajući svoju odluku:

»Svi se poznaju i svi su spremni da pomognu ako nekome u gradu zatreba pomoć, za razliku od Beograda gde ne možete da dođete kod prijatelja a da ne najavite dolazak. Umetnost je po mom shvatanju izvor radosti a ne patnje. Nema života bez bola, ali se u Srbiji stalno za nečim pati. Meni se dopada što Crnogorci to osećanje negde potiskuju i zaboravljaju svoje poraze. S kolena na koleno prenose samo priče o pobedama kao da poraza nije bilo. A bilo ih je.

Našem svetu je potrebna jedna pobednička psihologija kao što je Amerikanci imaju. Umetnost postoji da izrazi i radosno a ne samo tragično osećanje života«, zaključuje svoje razmišljanje o smislu umetničkog stvaranja pozitivnog poimnja života navodi američki film »Most na reci Kvaj«.

Prve slike u ulju naš poznati majstor slike napravio je sa tridesetak godina posle studija vajarstva na beogradskoj Akademiji. Zaposlio se kao profesor u Herceg Novom i sasvim posvetio slikarstvu.

Radoznala sam ko su mu bili uzori među slikarima?

»Magrit i De Kiriko. Od renesansnih volim Fra Anđelika, tačnije, jednu njegovu sliku koja se otvara kao čarobna kutija«.

Dok mi u mislima treperi Fra Anđelikov »Triptih sa anđelom« pitam slikara zašto se češće opredeljuje za scene gradskog života nego za portrete? Kažem da mi se njegova slika »naučnog skupa« izložena u hercegnovskoj galeriji »Josip Benković« dopala zbog blistave ironije.

U prošlosti je portret bio dokument o vremenu i društvu. Mnoge stvari su se u međuvremenu promenile. Da Van Gog danas konkuriše na Akademiji ne bi bio primljen jer ima nepravilan crtež glave. A ceo svet se zbog te »nepravilnosti« divi njegovim slikama.

Ima jedna slika »Filozof«, koja me je posebno privukla, velim, usamljenog čoveka koji sedi za stolom na morskoj obali i jednom rukom pokazuje spiralno izvijenu belu kulu od karata, a drugom malu piramidu?!

Posle izvesnog ćutanja učinilo mi se da je njen autor možda »prečuo« pitanje o »filocofovom« odnosu prema Bogu ostavljajući ga otvorenim za posmatrača.

A upravo me je ona podsetila na misao nemačkog filozofa Huserla:

»Logika je problematična. Metafizika određuje njeno polazište«.

Prisećajući se još jedne izvanredne Stanićeve slike, pitam onda:

»Ko je NJake?« Izdvojena je ta lepa mlada žena na ulici stasom i držanjem među nakinđurenim »pečurakama« koje imaju šešire ali su bez onog tajanstvenog unutarnjeg svetlucanja. »Ah, kakav divan mantil NJake ima!« prišapnem.

Kao da nas je čula, upravo tog časa prilazi nam slikareva inspiracija gospođa Nada Stanić NJake u ružičastom kompletu sa zlatnim lancem na kome blista ljubičasti dragi kamen.

»Mantil sam ja i kupio i naslikao« u šali odgovara slikar čije su se oči nagledale lepote.

U vedroj atmosferi pominjem Stanićevo prijateljstvo sa Ivom Andrićem.

Rođeni da postanu majstori svog posla u slikarstvu i njiževnosti, obuzeti i ispunjeni potragom za neprolaznim u prolaznom, obojica su u slobodnim časovima zajedno sa NJake i Milicom, čamcem odlazili u šetnju do Luštice. Na moje pitanje kakav je čovek bio pisac koji je tako ubedljivo pisao o nepoverenju i omrazi među pripadnicima različitih vera a tako lepo šaputao o lepoti i Bogu, Stanić odmerava reči za svoje sećanje:

»Andrić je malo govorio. Puštao je da drugi pričaju.

U Herceg Novi je došao kad se Milica razbolela. Bez obzira na to što se dešavalo da ja kod njega dođem bos, Ivo se nikada nije iz kuće pojavio nego besprekorno odeven kao engleski lord. Brinuo je o Milici. Povremeno bi kod njega dolazili pesnici, spremni da danima čekaju da bi mu izrecitovali neki stih. I Andrić bi ih vrlo strpljivo slušao. Mislim da su mu bili zanimljivi za opisivanje. Jednu moju sliku sam mu poklonio, a drugu, koja se nalazi se u njegovoj zadužbini u Beogradu ─ je kupio«.

Iznenada pristižu za sto na jutranju kafu Stanićevi ovdašnji prijatelji i jasno mi je da će priča o sportu nadglasati priču o umetnosti. Vojo Stanić se tu često sreće i sa Duškom Vujoševićem, trenerom »Partizana« koji svoje igrače posmatra kao mornare na podmornici: »Kad jedan pogreši ─ svi su mrtvi!«.

»I sport je, kaže slikar, jedna vrsta životne radosti«.

NJake uzima ključ od Stanića i otključava galeriju u prizemlju njihove lepe starinske kuće.

More, elemenat večnog, mističnog i ljudi koji trepere od svoje čežnje za srećom, brodovi na rivi i brodovi u daljini, čamci i glaebovi, zagrljeni ljubavnici i šetači, dečurlija na plaži u jurnjavi za loptom u vrelom dahu leta... Čitavo Stanićevo umetničko delo, razmišljam, moglo bi se metaforično nazvati »Molitiva čoveka pod zvezdom«, kako je naslovio jednu od svojih najboljih slika.

U tišini kao da čujem analognu Andrićevu molitvu: »Bože, ne dopusti da naše srce ostane prazno, nego daj ─ pošto od Tvoje volje sve zavisi ─ da uvek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne ostane prazna«.

Možda zbog te čežnje za nekim višim i lepšim životom slike Voja Stanića se dobro prodaju u Engleskoj, Americi, Izraelu. Pade mi u oči nekoliko skulptura.

Caznajem da ih je radila Nada Stanić. Jedna izvanredna crnozelena glava Ive Andrića podseća na afričku masku. Na kraju galerije uramljene umetničke fotografije zalaska sunca na horizontu njihovog sina Toma Stanića, spremne za neku izložbu, inače pijaniste u NJujorku, ista čežnja za večnošću i potreba da se lepotom zaustavi vreme.

»Smislom ispunjen život« rekoh NJake dok se zvuk muzike čuo.