Umjetnost je linija putokaza

Piše Jelica Roćenović.

Pažnju kulturne javnosti Beograda umetnik Nebojša Đuranović (Beograd, 1968) privukao je krajem septembra postavljanjem slike „Despota Stefana Lazarevića pod bedemima Beograda” (1377– 1427) ulja na platnu, visine šest i po metara sa dva i po širine, u sali Skupštine grada, na Trgu Nikole Pašića, gde se donose najvažnije gradske odluke.

Prvog srpskog vladara, koji je Beograd proglasio za svoju prestonicu, prikazanog u oklopu viteza sa zastavom dvoglavog orla, simbolom države Nemanjića, ispod Kalemegdana, na obali Dunava, svečano dočekuju patrijarh, vlastela i srpska vojska radosnim klicanjem.

Ne mogu da razumem strasno poricanje radikalnih slikara- avangardista svih vrednosti evropske kulturne tradicije, mesec dana docnije, počinjem razgovor sa Nebojšom Đuranovićem, u njegovom svetlom ateljeu na Petlovom brdu. Naš poznati istoričar umetnosti Nikola Kusovac nazvao ga je „tradicionalistom novog senzibiliteta čiji je likovni rukopis sve bliže zanatskoj besprekornosti“.

Ravnodušan prema likovnim eksperimentima i bez sklonosti prema destrukciji, Đuranović je ostao veran ideji klasične slike, na radost mnogobrojnih Beograđana koji dolaze da pogledaju njegovog Stefana Lazarevića.

– Našli ste pravu reč: poricanje. Mislim da je to ideologija svetske umetnosti. Dok ste na strani skandala ili neke dosetke, vica, što je bliže performansu, dobijate više prostora umedijima. Sve što ima veze sa klasičnom slikom, knjigom ili klasičnim jezikom predstavlja nešto retrogradno, arhaično, nepoželjno. Zašto je to tako više je političko pitanje tih novih usmerivača ljudskog uma u kom pravcu treba misliti i raditi. Oni veruju da je sve oko nas umetnost i da svako može biti umetnik. Klasična umetnost im nije bitna. Ja slikam i živim na svoj način i te pojave me mnogo ne uzbuđuju.

Sreto Bošnjak, naš drugi poznati istoričar umetnosti je slike Nebojše Đuranovića pročitao kao „žudnju za nekim boljim svetom“.

Pitam umetnika kako je izgledalo to njegovo traganje za smislom?

– Verujem da se to dobija rođenjem, radom, sazrevanjem. Dugo živim na Petlovom brdu, i ovo okruženje nije bilo osobito naklonjeno umetnosti. Kao i svako dete imao sam i druga interesovanja, voleo sam da igram fudbal, osamdesetih kad sam odrastao, muzika mi je bila važna. Rano sam počeo da slikam ali sam mislio da se time nikad neću baviti. Jednom prilikom mi je otac prigovorio „Zar želiš da ličiš na nekog propalog umetnika, alkoholičara?“ Slično je reagovao i jedan moj prijatelj iz Pariza kad sam tamo imao izložbu, rečenicom: „Kako to u Pariz dolaziš sa kratkom kosom, bez brade“?

Ljudi često imaju pogrešne predstave o umetnosti i umetnicima. Slikar sa Petlovog brda izgleda kao da je sišao sa neke renesansne italijanske slike.

– Majka mi je jednom prilikom kupila boje i ja sam počeo da crtam portrete. Otac ih je odneo u firmu da ih pokaže jednoj svojoj koleginici koja se družila sa Lubardinim asistentom. Ne mogu da se setim ko je to bio. Čitao sam o slikarima i crtao gledajući slike iz sažete „Istorije slikarstva od Đota do Sezana” Majkla Levija. Posle nekoliko meseci zapitao sam oca gde su moji crteži, na šta mi je odgovorio da mu je rečeno: crteže dete nije radilo. Onda sam ga ja kasnije pitao zašto nije reagovao? Otac namerno nije želeo da me usmeri u tom pravcu, već je želeo da postanem inženjer kao što je on bio. Kasnije sam prihvatio savet profesora Brane Minića koji je primetio moj dar za crtanje, da upišem grafiku, od koje se može bolje živeti nego od slikarstva, a zanat se više uči na Akademiji primenjenih umetnosti. I bio je u pravu jer se slikarstvom bavim celog života a sve druge umetničke discipline dobro poznajem.

Izučavao sam dosta nacrtnu geometriju i neke druge predmete koji su bitni za primenjene i vizuelne umetnosti. Za vreme studija, početkom devedestih, počeo je rat, svi smo živeli siromašno, na akademiji nismo imali ni materijal za rad, ali kad ste student onda vam je sve odlično. Mića Bajić bio je dobar profesor anatomije, Rastko Ćirić i Bogdan Kršić grafike. I danas su za prijemni na akademiji potrebni radovi ne zbog toga što neko sumnja u vaš talenat, već da pokažete da znate da crtate, da ste radom i znanjem dostojni da budete primljeni u neko udruženje.

Lice slikara uokvireno je dugom crnom talasastom kosom koja ga čini romantičnim. Siguran u sebe govori s lakoćom o svom interesovanju za figuraciju. Urbanim pejzažom se, kaže, nije bavio, ali studentski dani na Kosančićevom vencu, u atmosferi prozračnog vazduha i vode, zdanja prošlih vremena, nisu ostala bez odjeka u duši umetnka. Njegovi profesori su verovali da je klasično slikarstvo prevaziđeno i zahtevali „da se ide napred“ mada studenti, reče, nisu znali tačna značenja reči nazad i napred. Đuranovićevi radovi otkrivaju dobrog crtača. Kroz smeh kažem paradoks da mnogi naši današnji umetnici nisu savladali crtež, portret?

– To je priča o carevom novom odelu. Kad sam počeo da slikam pomislio sam da mogu slikati slobodno i portret bez neke posebne pripreme. Onda sam video da ako želite da naslikate figure morate da ih rasporedite na platnu, pa sam se mučio s tim i shvatio da prvo moramo da postavimo sliku na svoje osnove, poštujemo matematičke zakone proporcije, a da kao nadgradnja na crtež dolazi slika, boja. Crtački zanat je vrlo zahtevan i ne traži dokazivanje već svakodnevne vežbe. Slično je sviranju klavira: ako ga dugo ne svirate, osetite otpor instrumenta prema vama. Isto je i sa umetničkim zanatom, ako stalno ne vežbate, osećate da četka ili olovka kao da se bune dok vežbom ne savladate otpor.

Podsetih Đuranovića na čuvenu Platonovu misao da bismo gledali u budućnost moramo se osvrtati, priroda likovnog stvaralaštvo zahteva analitički pogled na velike majstore prošlosti. Kako su oni rešavali princip ravnoteže? Smeje se i duhovito objašnjava:

– I Platon se žalio, u stilu kakve su ove nove generacije, niko više neće ozbiljno da promišlja filozofiju, isto je i danas, kad ste mladi mislite ceo svet je vaš, kao što danas decu uče, a sa sazrevanjem saznate da je sve već rečeno u umetnosti i životu i da ni performansi nisu ništa novo. Onda se zapitate a zašto ja moram da po svaku cenu budem moderan Želim da radim ono što osećam. Čekam da čujem kako će moj sagovornik reagovati na Kusovčevu tvrdnju o uticajima Klimta, Vermera i Šilea, estetike čulnosti na njegovu umetnost? Čini mi se da je Klimt rekao, dodah, da je umetnost linija oko naših misli?

– Možda je bolje reći, umetnost je putokaz naših misli. Kad smo bili na akademiji, secesija, ta čuvena umetnost 19. i početka 20. veka posmatrana je s gađenjem, polustripska varijanta. I odista, kad pogledate taj linearni crtež, vidite da je ona dosta poklonila stripu i novim umetnostima. Secesija je prava prekretnica u figurativnoj umetnosti 20. veka.

Na akademiji je bila skrajnuta i shvatana kao neka polukič – priča s lepljenjem kao što je Klimt radio.

Primećujem da je simbolizam (simbol kao kodifikovani znak spoja vidljivog – nevidljivog) i danas nedovoljno poznat u evropskoj umetnosti, književnosti i javnom diskursu, ta težnja ka suprotstavljanju tradicionalnim oblicima samosvesti. Kažem Nebojši da nalazim vezu između Klimtovog „Poljupca” i njegovih portreta? Saglasan sa mnom on objašnjava:

– Svetske krize koje su dolazile budile su potrebu u umetnicima da se izraze na neki drugi način, i apstraktno slikarstvo bila je pobuna protiv tadašnjeg načina života, da bi kasnije bilo preuzeto kao mejnstrim priča. Obožavam Klimta! Postoji veza između njegovog „Poljupca”, i moje, rukčije verzije „Poljupca”.

(Okreće se i pokazuje portret devojke tamne kose koju je radio tokom studentskih dana.) Smeje se dok govorim da bi i protiv njega kao protiv Šilea komšije danas isto reagovale ako bi okupljao maloletne dečake i devojčice kao što je to Šile radio pod uticajem droga.

– Moguće je. Iza njih je neosporno ostala čista umetnost ili čista esencija njihove duše. Vreme je potvrdilo vrednost tih umetnika koji su prošli kroz patnju. Često me prijatelji pitaju zašto se moj rad ne uvažava kao delo Paje Jovanovića? E, zbog toga što ni Paja Jovanović u svoje vreme nije bio Paja Jovanović, da ne pričam o Urošu Prediću. Van Gog je ekstremni primer umetnika koji je živeo jako skromno, jako loše, a kad je umro onda se neko setio da na tom avangardnom slikaru zaradi milione. Van Gogove slike mnogo bolje izgledaju u muzeju nego u monografijama. Bio je poseban. Citiram Van Goga: „Načiniti jednu dobru sliku isto je tako teško kao otkriti dijamante”.

– Uh, kakva teška misao.( Tišina) A vi ste naslikali mnogo portreta i preko sto slika Beograda! Osećam se odista kao užasna lenčuga, uzviknuh, a to nisam, pred saznanjem oslobađanja tolike vere, volje, energije da se linija i boja misli prenesu na platno?

– Mi smo na akademiji imali vrlo težak trening, mada iskreno da vam kažem ni meni najpre nije bilo lako da izdržim toliki pritisak. Znate šta, mislim da je dobro kad umetnik ima rokove, onda bolje organizuje svoje vreme. Gradski pejzaž nisam dugo radio a onda sam otkrio „Knjigu o Beogradu” Gorana Vesića i naslikao šezdeset slika Beograda.

Ponosim se saradnjom s njim i Nikolom Kusovcem tokom rada na slici „Despot Stefan Lazarević pod zidinama Beograda”. Kusovac je jedna živa enciklopedija umetnosti i naše likovne kritike, pogotovu čitanja slikarstva 19. i 20. veka. Nemamo više takvih ljudi. Napravio je Prodajnu galeriju. Pisao je i bio prijatelj sa slikarima koji odavno nisu sa nama. Napisao je dve monografije o Paji Jovanoviću, onda ga jedan savremeni slikar zove da mu pomogne u radu na slici koja je tematski bliska Paji Jovanoviću i Nikola se rado odazove. Moram priznati imao sam veliku tremu, onda ste čuli šta je rekao. Bila je to za mene velika čast.

Shvatam da razgovaram sa umetnikom koji je slikom despota Stefana Lazarevića sebi obezbedio mesto među besmrtnicima, dopuštajući svojoj imaginaciji igru s vremenom. Pronašao je Gogenov „dijamant” i ostvario svoj san. Zanimalo me je kako je tekao rad na toj slici jer je poznato – dovoljna je jedna greška da se naruši harmonija?

– To je najkompleksnija slika koju sam radio. Ovde u ateljeu uradio sam za nju bezbroj skica, zatim kompoziciju, onda sam naslikao jednu malu sliku koju je prihvatila komisija od nekoliko uglednih stručnjaka sa predlogom da izmenim nekoliko detalja. Mislim da sam ih promenio oko četrdeset da bi ta ogromna grupa ljudi mogla da se istinito doživi. U prvom planu je despot Stefan, izlazi iz Karađorđeve kapije, vidi se njegov doček, u drugom planu se nalazi reka, brod, u trećem planu tvrđava, u četvrtom naselje, u petom se nalazi Stari grad i u šestom planu, jedno nebo koje nije neutralno, već olujno. Vekovima je, kažem, munje privlačila čuvena tvrđava na Dunavu.

– Jeste. Izuzetno je bilo teško uskladiti levu i desnu stranu na slici jer je težište bilo prebačeno na levu stranu na kojoj se nalazio despot Stefan, vitezovi, sveštenstvo, a pošto je slika duga šest i po metara, trebalo je naprviti ravnotežu sa desnom stranom kompozicije. Kad se sa mojim divnim prijateljem Bracom Petkovićemnađoh dan uoči promocije pred srpskimdespotom u Skupštini Beograda, na moje pitanje da li je siguran da sam ga ja naslikao, on mi istim šaljivim tonom odgovori: „Da, siguran sam da je to tvoja slika, bio sam tamo kad si je radio”. Priznajem, bio sam uzbuđen i srećan što sam to doživeo. Po ideji i mestu na kome se nalazi, rekoh da me „Despot Stefan pod bedemima Beograda” podseća na Rembrantovu „Noćnu stražu”? Nebojša odgovori da mu to niko nije rekao.

– Neko bi despota Stefana Lazarevića možda drukčije doživeo, no mislim da sam ga naslikao slobodno, da se na slici čuje život. To je veliki umetnički zahvat. Radio sam pod opterećenjem kako će ljudi na sliku reagovati, šta će ko reći? Kad je Nikola Kusovac koji je, kao što znate, nepotkupljiv čovek, o mom delu rekao da je po zanatskoj besprekornosti blizak Paji Jovanoviću, smirio sam se. Slikarstvo je stresan posao, umetnik je praktično celog života sam. Naslikao sam jedan ciklus portreta usamljenih Beograđanki. Obrazovane su, lepe, moderne a izabrale su da žive same. Mislim da je razlog samoće ljudi u gradu nametanje jednog ritma života koji nije svojstven čoveku. Zanimao me je taj fenomen otuđenja. Gde je ljubav u toj priči?

– Ne postoji! Zamišljena nad odgovorom slikara srednjovekovnog vladara, sad ja kroz smeh kažem da ne znam da li su umetnikovi lepi beogradski modeli koje je portretisao dolazili u ljubavna iskušenja? Dodah, da bi Bodler na slično pitanje možda odgovorio „da je svaka žena neverna, no ako pokaže samo iskru dobrote – dovoljno je da se nagradi”?

– Slažem se s pesnikom čistih poetskih slika „Cveća zla” i zagonetnih tajni čovekove duše.

Jelica Roženović.